МАЛЕШЕВЦИ

Св.Игњатије

Богоносац 

 

Игњатије Богоносац, Епископ града Антиохије у Сирији (98-117 АД), осуђен на смрт за време цара Трајана, послан под стражом у Рим; на путу се зауставио у Смирни, одакле пие писма Црквама у Ефесу, Магнезији, Тралису и Риму, затим у Троји, одакле пие писма Црквама у Филаделфији и Смирни као и Поликарпу Смирнском.

Он уводи у оптицај основне појмове теолоког речника: "Оваплоћени Бог" (Ефесцима 7,2), "Бог-Христос" (Смирњанима 10,1), "Хрићанин", "Хрићанство", "васељенска (саборна, католичанска) Црква" ("Где је Христос, тамо је и католичанска (саборна) Црква" - Смирњанима 8,2), "лек бесмртности", Евхаристија (Ефесцима 20,2).
Игњатије је сачинио потпун опис јерархијске структуре Цркве: без епископа - који представља Оца, без презвитера - који представљају скупину апостола, и без ђакона - који су слика Христова, не може постојати Црква (Тралијанцима, 3). "Као то Господ Исус Христос нита није учинио без Оца, исто тако не треба да учинимо нита без епископа и светеника" (Магнежанима 7,1). Св. Игњатије подвлачи дисконтинуитет између хрићанства и јудејства (Магнежанима 8, 1), мада признаје да су пророци у својим проповедањима предокусили Јеванђеље (Филаделфијцима 5,2). Побијајући гностицизам, он потврђује аутентичност Исусовог човетва (Тралијанцима 9-10) и Његовога страдања (Смирњанима 2-4). Игњатије је епископ-мученик без премца. Хрићанин је по њему "Богоносац" (Θεοφορος), ученик спреман да, кроз крајње патње, постане "пеница Божија" (Римљанима 2,2; 4,1).

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИГЊАТИЈА БОГОНОСЦА

(Из књиге: Др Радомир Поповић, Извори за црквену историју, Београд, 2001) Када је Трајан наследио власт Римљана, беше Игњатије, ученик Апостола Јована, муж у свему апостолски, и управљаше пажљиво Црквом Антиохијском. Он је тек био пребродио старе невоље многих гоњења из времена Домицијана и, као добар крманош, руководством молитве и поста и сталним поучавањем и духовним бодрењем, супротстављаше се противној бури, бојећи се да не изгуби некога од малодушних или неискуснијих (верника)... Јер кад потом Трајан, девете године свога царовања, погордивши се победом над Скитима и Дачанима и многим другим народима, и сматрајући да му од потпуног покоравања избегава још (само) богопобожни сабор хришћана, почео је да прети да ће (хришћани) поднети гоњење ако не пристану да се са свима народима потчине служењу демонима, те је принуђавао све који побожно живе или да принесу жртве или да умру. Тада, дакле, овај храбри Христов војник, побојавши се за Цркву Антиохијаца, отиде добровољно пред Трајана, који је у то време боравио у Антиохији а намеравао да крене на Јерменију и Парћане. А када он стаде пред цара Трајана, овај му рече: Ко си ти, зли демоне, који настојиш да наше наредбе преступиш: уз то преубеђујеш и друге да зло погину?" Игњатије одговори: Нико Богоносца не назива како демоном (злим демоном), јер су демони одступили од слугу Божијих. Ако пак мислиш да сам ја њима опак и називаш ме злим према демонима, онда се слажем. Јер имајући Христа, Цара Небескога, ја уништавам њихове замке". Трајан рече: А ко је Богоносац?" Игњатије одговори: Онај који има Христа у себи", Трајан рече: А зар ми теби по памети изгледамо да немамо богове, којима се и користимо као помоћницима против непријатеља?" Игњатије рече: Вараш се, називајући демоне боговима незнабожаца, јер је Један Бог, Који је створио небо и земљу и море и све што је у њима; и Један је Христос Исус, Син Божији Јединородни, чије Царство жарко желим". Трајан рече: Говориш о Ономе који је распет у време Понтија Пилата?" . Игњатије рече: О Њему Који је распео мој грех, заједно са проналазачем његовим, и Који је сваку обману и злобу демонску осудио под ноге оних који Га у срцу носе". Трајан рече: Ти, дакле, у срцу носиш Распетога?" Игњатије рече: Да, јер је написано: Уселићу се у њих, и живећу у њима". Трајан одлучи: Наређујем да Игњатије, који говори да у себи носи Распетога, буде везан и од стране војника одведен у велики Рим да буде храна зверовима на увесељавање демоса". Свети Мученик, чувши ту одлуку, са радошћу узвикну: Захваљујем Ти, Господе, што си ме удостојио почаствовати савршеном љубављу према Теби, свезавши ме гвозденим оковима заједно са Апостолом Твојим Павлом". Рекавши то и са весељем примивши окове на себе, он се помоли најпре за Цркву и предавши је са сузама Господу, па као достојанствени ован, предводник доброга стада, би зграбљен од зверске грубости војничке и поведен у Рим да га крволочне звери прождеру... Припремивши, тако, како је желео Посланицом ону браћу у Риму који нису хтели, отиде тако из Смирне јер је Христоносац био пожуриван од војника да стигне до почасти у велики Рим, да пред римским демосом буде бачен дивљим зверовима, и задобије венац страдања па пристаде у Троади. Одатле затим одвезен у Неапољ, па кроз Филипе пролажаше Македонију и преко Епира, према Епидамносу, те у приморју нађе лађу и пловљаше преко Јадранског мора, одакле је прешао у Тиренско, пролазећи острва и градове, док се Светом не показаше Потиоли, где је похитао да изиђе хотећи да иде стопама Апостола Павла. Али, како је дунуо јак ветар и није то дозволио, јер се брод прамцем опирао, пропловио је онуда хвалећи љубав браће у томе месту... Одатле пак бише одведени до такозванога Порта, а већ се било прочуло ово са светим Мучеником, па успут сусрећемо браћу испуњене страхом и радошћу. Они се радоваху што се удостојише сусрета са Богоносцем, а бојаху се зато што је такав вођен на смрт. Неким, који су били ватрени и говорили су да ће убедити демос да не траже погубљење Праведника, поручивао је да се смире. Он је то одмах духом дознао; и све поздравивши, тражио је од њих истиниту љубав, и још више од онога у Посланици говорио је и убедио их да не завиде ономе који хита ка Господу. Тако је, уз клечање све браће, замолио Сина Божијег за Цркве, за престанак гоњења, за међусобну љубав браће. Онда је са журбом одведен у амфитеатар. Потом је одмах затворен, по ранијој наредби Кесаревој, јер је требало завршити свечаности а то беше знаменита, како сматраху, такозвана римским језиком Тринаеста, за време које су се званично окупљали па је тако бачен суровим животињама крај храма. Тако је брзо испуњена жеља светог Мученика Игњатија сходно написаноме: Жеља праведникова бива прихваћена" да не би ни једноме од браће био на терету ради сакупљања остатака, као што је и претходно пожелео у Посланици да му буде кончина. Једино су сакупљени крупнији остаци његових светих моштију, који су пренети у Антиохију и положени у платно, као непроцењиво благо остављено светој Цркви од благодати која је у Мученику. А ово је било у дан пре тринаестих Календа јануара, то јест двадесетог децембра, када су у Риму били конзули Сура и Сенекије по други пут. Пошто смо били очевици овога, пробдели смо читаву ноћ плачући у кући, и много смо клечањем и молитвама умољавали Господа да извести нас слабе о овоме што се претходно догодило. Заспавши мало, неки видели смо како Игњатије изненада долази и грли нас; други опет гледасмо блаженог Игњатија како се с нама одозго моли, трећи како он сав у зноју, као са великог труда, стиже и стаде пред Господа. Тако, видећи ово са великом радошћу и упоредивши ова виђења у сну, отпевасмо хвалу Богу, Даваоцу добара, и прославивши Светога, јавили смо вам и дан и време мучеништва, да бисмо, сабирајући се у време мучеништва, постали заједничари са Страдалником и храбрим Мучеником Христовим, који је победио ђавола и завршио пут своје христољубиве жеље, у Христу Исусу, Господу нашем, кроз Којега и са Којим слава и моћ Оцу, са Светим Духом, у векове. Амин.

 

Liturgija po ucenju svetog Ignjatija Bogonosca
 
  Ovaj bogonosni sveti covek rodio se u prvom veku. Od mladosti svoje pa sve do svoje mucenicke smrti nosio je u srcu svome i na jeziku ime Bozije. Predanje kaze da ga je Gospod Hristos uzeo na ruke kao malo dete i upozorio svoje ucenike da imaju smernosti rekavsi im: "Ko se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveci u carstvu nebeskome" (Mt, 18, 4). Imao je za svoga ucitelja svetoga Jovana Bogoslova. Cin episkopski primio je od svetog apostola Petra i postavljen je da upravlja Crkvom u Antiohiji. Goreo je revnoscu za Gospoda Hrista, bio verni pastir Crkve Njegove, i za Gospoda Hrista postradao. Car Trajan, prolazeci kroz Antiohiju, u svom ratnom pohodu na Persijance, cuje za ovoga svetog coveka. Ponudio mu je visoko zvanje, ali da se odrekne Gospoda Isusa Hrista i da zrtvu prinese idolima. Odbivsi takvu ponudu, osudjen je bio na progonstvo u Rim, uz pratnju nekoliko bezdusnih vojnika, okovan lancima. U Rimu je bacen u arenu, gde su ga ljuti lavovi rastrgli, 106. godine. Kada je stajao u areni, zacula se strasna rika lavova. Tada je svetitelj, zeljan stradanja za Gospoda Hrista, uzviknuo: "Psenica sam Bozija, pa neka me zubi ovih divljih zverova samelju, te da budem cist hleb Bogu na zrtvu".

  I na putu od Antiohije do Rima pastir Hristov bio je revnosan. Vezanih ruku napisao je nekoliko pisama crkvama i pojedinim licnostima. Napisao je nekoliko pisama u kojima dosta govori o Svetoj evharistijskoj tajni. Buduci da se sam duhom uznosio u cudesno Carstvo Hristovo vrseci Svetu liturgiju, i drugima je govorio o toj cudesnoj Tajni, i zeleo da sve bude u Hristu. Ogromnom zeljom da postrada za Hrista, da bude samleven zubima lavljim, svedoci njegovo zivljenje za Gospoda i u Gospodu.

  "Da se u Rimu borim sa zverovima, te da bi mucenistvom mogao postati pravi ucenik onoga koji je Sebe predao za nas u prilog i zrtvu Bogu" (Efescima)

  Svestan velike golgotske zrtve Hristove, njenog znacaja za rod ljudski, sveti Ignjatije raduje se mucenistvu kao necemu sto ce ga udostojiti da kroz tu zrtvu postane pravi ucenik Hristov. Zato veliki sveti Jovan Kronstatski u svome govoru o Liturgiji veli: "Pazi duso hriscanska, sta se poje na pocetku Liturgije: (Jedinorodni Sine i Logose Boziji koji si blagoizvoleo da se ovaplotis nasega radi spasenja...). Cujes li ti? Bog se radi tebe ovaplotio i postao covek."

  I Sveti apostol Pavle govori o smrti Hristovoj kao o ljubavi, pa kaze: "Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama sto je Hristos umro za nas kad smo jos bili gresnici" (Rim. 5, .

  "Ko ne bude kod zrtvenika, taj i nema hleba Bozijega" (Efescima)

  Moliti se zajedno, sabrani na jednom mestu, u Crkvi, a posebno sa episkopom, obaveza je za hriscane. Tu je zrtvenik, tu je zrtva - hleb i vino koji u datom momentu postaju telo i krv Hristova. A sam je Gospod rekao: "Ako ne jedete tela Sina covecijega i ne pijete krvi Njegove, nemate zivota u sebi". (Jn, 6, 53)

  "Potom brizljivo se sastajte i dolazite u skup da se zajedno pricescujete i da zajedno hvalite Boga. Kada se vi cesce sastajete i ujedno okupljate, tada se obara moc Satane i lome se njegove vatrene strele, te ne moze da vas navede na greh" (Efescima)

  Sam Gospod Isus Hristos pozivao je ljude na zajednicku molitvu. "Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja medju njima" (Mt. 18, 20). Svi sveti znali su koliko znaci zajednica u Bogu, posebno liturgijska, te su upozoravali svet na to. Tako sveti Dionisije Areopagit blagovesti "Vidimo da se Bogonacalije svesteno u pesmama slavi kao Jednota i Jedinica, zbog prostote i jedinstva natprirodne nerazdeljenosti kojom kao jednotvornom silom ostajemo jedno tako sto se nase razdeljene razlicitosti na nadsvetski nacin spajaju, te se sabiramo u bogoliku Jednotu i u bogopodrazavalacko jedinstvo". O ovoj tajni jedinstva govori i sveti apostol Pavle kada kaze: "Jer kroz Njega imamo i jedni i drugi pristup ka Ocu u jednom Duhu" (Ef. 2, 18). A sveti Ignjatije kaze: "Na molitvu skupljajte se svi na jedno mesto, te da bude u vama jedna opsta molba, jedan um, jedna nada u neporocnoj veri u Isusa Hrista od koga nema nista bolje. Svi, kao jedan covek, jedna dusa, skupljajte se u Bozju Crkvu gde je jedan zrtvenik, jedan Isus Hristos, jedan Arhijerej nerodjenoga Boga". A kada se brizljivo ostvari ovakvo zajednistvo, tada savetuje bogonosni otac da se svi priceste i da blagodare.

  "Pokoravajte se episkopu i prezviterstvu u potpunoj jednomislenosti i pricescujte se jednoga hleba - ovoga jemstvenika besmrtnosti. To je lek koji cuva od smrti i daje zivot ugodan Bogu po Isusu Hristu, to je lek koji cisti i koji ponistava zlo" (Efescima)

  Sveti Ignjatije Bogonosac, pisusi Efeskoj crkvi, govori o potrebi i znacaju pokoravanja episkopu i prezviterstvu i naglasava da kroz to dolazi posvecenje. Treba se usaglasavati sa voljom episkopa, jer on upravlja narodom po Bogu. To saglasje treba da bude kao sto su zice na guslama. A kada se ostvari takvo jednomislije, onda se treba pricescivati jednoga hleba, koji je, po recima svetitelja, jemstvenik besmrtnosti. Danasnji tekst Liturgije govori nam o potrebi jednomislenosti kada svestenik vozglasava posle osvecenja darova: "I daj nam da jednim ustima i jednim srcem slavimo i pevamo precasno i velicanstveno ime Tvoje Oca i Sina i Svetoga Duha". Hleb koji je telo Hristovo jeste svedok besmrtnosti. Sam Hristos - zivot vecni, neizreciva hrana. Sveti Jovan Kronstatski u ushicenju govori o ovom jemstveniku besmrtnosti sledece: "Jer vidim pred sobom tajnu veceru, slusam tajanstvene, bezmernom ljubavlju prema umirucem svetu, prozete reci: 'Primite, jedite, ovo je Telo Moje' i 'Pijte od nje svi, ovo je Krv Moja Novoga Zaveta'. Vidim, uzimam u sebe i osecam culom dodira Samog Bozanstvenog Spasitelja moga u cudesnim Njegovim Tajnama". Bogonosni oci koji su ponirali umom u tajnu Liturgije osecali su i znali da je Telo Hristovo lek koji od smrti cuva i daje zivot ugodan Bogu po Hristu. Tim lekom sebe cistimo od greha, a taj lek ponistava zlo, kako nam svedoci Sveti Ignjatije Bogonosac.

  "Ostavite me da budem hrana zverovima i da time dodjem Bogu. Ja sam Bozija psenica, pa neka me izmelju zubi zverova te da postanem cist hleb Boziji" (Rimljanima)

  Znajuci za velicinu golgotske zrtve za ceo svet, kada je Hristos dao sebe za zivot sveta, Sveti Ignjatije zeli da i on postane pravi ucenik Hristov time sto ce sebe dati na zrtvu za Hrista. Zato moli hriscane da se i oni mole Bogu za njega, da preko zverinjih zuba postane ta cista zrtva Bogu. Prinoseci hleb Hristu, koji je Telo Hristovo, on ima zelju da postane cist hleb Hristov. Psenica koju treba da samelju zverinji zubi zeli da bude on i da na taj nacin udje u najtesnju zajednicu sa Bogom, da svojom malom zrtvom uzvrati na veliku zrtvu Hristovu. Nista od ovog sveta on ne trazi. "Jer kakva je korist coveku ako sav svet dobije a dusi svojoj naudi" (Mt. 16, 26). Samo tezi da kao cist hleb, psenica Bozija, ode ka cistoj Svetlosti. Put mucenistva jeste najtezi put. Ali buduci da je svetitelj ziveo Evharistijom i znao velicinu toga, on neustrasivo govori pred senatom: "Gospod moj i Bog Isus Hristos nas radi postade covek i nasega radi spasenja dobrovoljno primi raspece na Krstu, smrt i pogrebenje, zatim vaskrse u treci dan obirivsi i srusivsi vraziju silu, i uzidje na nebesa, otkuda sidje, podizuci nas iz pada i opet nas uvodeci u raj iz kojega mi besmo izbaceni i darova nam blaga veca od onih koja smo ranije imali". Na osnovu i ovih reci mozemo zakljuciti da je liturgijski opit Svetog Ignjatija Bogonosca bio poznat samo Bogu.

  "Zelim Bozijega hleba, nebeskoga hleba, hleba zivota, koji je Telo Isusa Hrista Sina Bozijeg, koji se je u odredjeno vreme rodio od semena Davidova i Avramova. A tako isto zelim pica - krvi Njegove koja je ljubav sto nikada ne prestaje i zivot vecni" (Rimljanima)

  Ovako je govorio covek Boziji koji nije vise ziveo za sebe, nego je u njemu Hristos ziveo, a on se sa Hristom razapeo, po recima Svetog apostola Pavla: "Sa Hristom se razapeh. A zivim - ne vise ja, nego zivi u meni Hristos" (Gal, 2, 19-20). On stalno zudi za hlebom Bozijim i krvi Njegovom, a posebno hita tome na svome putu od Antiohije do Rima, okovan u lance. Hita da kroz mucenicku smrt udje u vecnu nebesku Liturgiju, gde ce se vecno hraniti i pojiti "samom nepristupnom, svedobrom, premudrom i svemogucom Silom, pred kojom se klanja sve zivo, na nebu i na zemlji".

  Zurio je da se sto pre sjedini sa Onim koji je rekao: "Ja sam hleb zivota. Oci vasi jedose manu u pustinji i pomrese. Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hleb zivi koji sidje s neba. Ako ko jede od ovoga hleba zivese vavijek; i hleb koji cu ja dati tijelo je moje koje cu ja dati za zivot svijeta" (Jn. 6, 48-51). "Jer tijelo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko pice" (Jn. 6, 55).

  "Osobito krv je Hristova vecna radost onima koji se nahode u zajednici sa episkopom, svestenicima i djakonima, koji su postavljeni po volji Boga Oca Gospodom Isusom Hristom" (Filadelfijcima)

  Da bi Sveta tajna Evharistije, Tajna Tela i Krvi Hristove, bila vecna radost, potrebno je biti u potpunom jedinstvu i u zajednici sa episkopom, svestenicima i djakonima. Jer episkop upravlja ljudima po Bogu i stoji pred Bogom. Bez episkopa nista ne raditi, ni svestenici ni djakoni ni svetovnjaci, kao sto Hristos nista ne radi bez Oca. Ko slusa episkopa, Bog ce njega poslusati. Svetitelj uci da se treba drzati episkopa jer on predsedava umesto Boga, svestenika jer zauzimaju mesto sabora apostola, i "dragih" djakona, a "protiviti se episkopu strasno je". Koliko je vazna ova zajednica u Crkvi po recima sv. Maksima Ispovednika: "Gde se vrsi ona strasna tajna nadumnog i neizrecivog jedinstva" potvrdjuju i ove reci svetog Ignjatija: "Samo ono pricesce postovati kao nesumnjivo, koje svrsuje episkop, ili onaj kome on sam dozvoli". Svekoliko bogatstvo duhovnog iskustva Svtog Jovana Kronstantskog govori nam slicno o tajni Tela i Krvi Hristove. "Ima li icega velicanstvenijeg, dirljivijeg, zivotvornijeg na zemlji od Svete liturgije. U njoj se izobrazava i izvrsava najveca tajna ljubavi Bozije prema rodu ljudskom - sjedinjavanje Boga sa ljudima putem ovaplocavanja bogonauke, preko stradanja, smrti, pogrebenja i vaskrsenja - tajne obnovljenja i obozenja covecanstva, tajne sjedinjavanja ljudi sa Bogom putem jedenja Njegovog Tela i pijenja Njegove Krvi".

  Ispunjen Duhom Svetim ovako je mislio i pisao u svojim poslanicama Sveti Ignjatije Bogonosac. Znao je za silu i snagu Tela i Krvi Hristove i uzimajuci ih, hitao je ka visinama na kojima sija Svetlost Hristova. Za njega je telesna smrt znacila zivot koji se prosiruje smrcu tela. On zuri u Rim da bi sto pre postradao i da bi se sto pre sjedinio s Bogom. Zato je u njemu bio opravdan strah da hriscani molbama ne sprece njegovu smrt u Rimu. On samo zeli da postane psenica Bozija koju treba da samelju zverinji zubi da bi na taj nacin postao cist hleb - zrtva Bogu. Svojim svetim zivotom i velikim podvizima uspeo je da istina samu sebe otkrije u njemu. Smatrajuci sebe za nista, oslobodivsi se svojega "ja", primio je veliku blagodat Boziju. Zato su i njegove misli i pouke o svetoj evharistiji pravo blago za nas. Udostojio se mucenicke smrti u Rimu i tako postao psenica Bozija.

  U smrt mucenicku otisao je sa gvozdenim lancima na rukama a za njega su ti lanci bili, po recima Justina Popovica, "kao neka prekrasna biserna ogrlica, skupoceni nakit, sa kojim je on zeleo vaskrsnuti u buducem zivotu".

 

This website was created for free with Own-Free-Website.com. Would you also like to have your own website?
Sign up for free